Autor: Olivera Nedeljković



Kad god bi me u detinjstvu neko upitao za omiljenog književnog junaka, premišljala sam se čije ime da izgovorim: da li ime plemenite, saosećajne i trpeljive Hajdi koja je unosila vedrinu u živote poniženih i nemoćnih ili da spomenem luckastu Pipi Dugu Čarapu, koja je, uprkos nedaćama i tome što nikad nije naučila tablicu množenja, radost na ravne časti delila svima oko sebe. Danas na isto pitanje odgovaram sa još većom neodlučnošću, jer je niz književnih junaka, a naročito junakinja kojima se divim i od kojih sam naučila skoro sve što o životu znam, postao mnogo, mnogo duži. Među njima posebno mesto zauzimaju maštovita i pričljiva En iz Grin Gejblsa; malena Polijana koja me je zauvek pridobila svojim umećem da u svemu, ama baš u svemu, prepozna onu dobru stranu; domišljata i snalažljiva Matilda iz istoimenog romana Roalda Dala, kao i neustraššiva Trejsi Biker, spremna da se čitavim svojim sićušnim telom i velikim srcem bori za pravdu. Verujem da je stoga, na izvestan način, junakinja mog romana Još samo ovo da ti kažem u bliskom srodstvu sa svima njima.

Margita, od milošte nazvana Maša, ljupka je i prilagodljiva, radoznala, osetljiva, duhovita, srčana, ali i samokritična desetogodišnjakinja, spremna da prizna vlastitu grešku i suoči se sa istinom. Tokom jednog raspusta od koga nije očekivala mnogo, jer je, za razliku od većine vršnjaka, ostala u gradu − njen svet dobiće sasvim nove dimenzije. Ni tren joj neće biti dosadno: najpre će se u kuću, u kojoj devojčica odrasta sa mamom i bakom, doseliti i prababa po kojoj je i dobila ime. Dve Margite, među kojima je samo razlika u godinama velika, zabavljaće se u dugim letnjim danima, učeći jedna od druge različite, ali u svakom vremenu, potrebne veštine da bi se oplemenio svakodnevni život: uživaće na ljuljaškama u parku, igrati domine, rešavati ukrštene reči, peći kolače, šminkati se, slušati staru muziku sa modernih uređaja, probati sladolede različitih ukusa i, naravno, uživati u  zajedničkim čitalačkim časovima.

Ali, sve što je raduje, zbunjuje i tišti, sve što se zbiva u kući u kojoj žive pripadnice četiri porodične generacije različitih karaktera i interesovanja, Maša poverava ocu koji živi i radi u dalekoj Švedskoj. Iako je jedino dete u porodici, iako je okružena brigom i pažnjom bližnjih, njene glasovne poruke upućene tati koji joj nedostaje i potreba da mu saopšti još samo ovo i ovo, potvrda su njene usamljenosti i želje za bliskošću. Razgovor sa njim je neretko jedini način da devojčica razume složene odnose između članova porodice i razloge njihovih nesporazuma. Uz očevu pomoć, ukućanima koji od nje zahtevaju iskrenost i otvorenost, oprostiće neuspele pokušaje da prikriju vlastitu tugu, strah od prabakine bolesti koju među sobom šapatom nazivaju demencija i bol zbog njene smrti.  

Mada je katkad prgava i nagla, Maša uči kako da pređe preko uvreda i prihvati izvinjenje, ali i da prepozna ono što je u ljudima oko nje jedinstveno i velikodušno. I sama se prvi put suočivši sa neizmernim bolom, tog nezaboravnog leta će shvatiti da su najdragocenije od svega što možemo steći, zapravo, uspomene. Bez obzira da li ih čuvamo na način koji pripada analognom ili digitalnom svetu, srce je najsigurnije mesto na koje se mogu pohraniti. Jer, jedino je njegova memorija neograničena. Zato će dugi, topli dani koje je provela uz prabaku, za Mašu zauvek mirisati na kremu od ljubičice, imati ukus starinskih kolača spremljenih po receptu sa interneta i ritam šlagera koji dopire sa Jutjuba. Pomisao na sve što su zajedno doživele svetlucaće kao svici u dubokoj julskoj noći. Od svog drugara Konstantina Maša će naučiti da je čovek, prilagođavajući čitavu planetu samom sebi, ugrozio i postojanje ovih čudesnih bubica koje svetle u tami.  I štošta još, ali to vam ne bih sada otkrivala.

Ali želim još samo ovo da vam kažem: tek kad je glavni lik mog romana bio uobličen, shvatila sam koliko podseća na slavne junakinje uz koje sam i sama odrastala. Ipak, još više sam se iznenadila kada sam onu o kojoj sam pisala spazila u publici na prvom predstavljanju knjige. Imala je pegice kao Maša, nosila je rajf sa šljokicama baš kao ona i pogledom je, kriomice, pratila svaki pokret jednog Konstantina, koji je najglasnije odgovarao na postavljena pitanja. Ali, nisam je prepoznala ni po čemu od svega toga, već po tome što je priču o mojoj junakinji tako nalik na Hajdi, Pipi, Matildu, Polijanu i En, slušala tako pomno, baš kao da je na svakoj stranici reč baš upravo o njoj.