Autor: Marija Manojlović



    Postoji li u životu ono što je zaista malo i ono što je istinski veliko? Nekada male stvari dovode do velikih promena, a nekim velikim stvarima nedovoljno se pridaje pažnje. Ovo je shvatio sedmogodišnji dečak, junak moje knjige, kada mu je deka preminuo. Njegova detinja logika je jednostavna, bukvalna, pa ipak pred njegovim pitanjima mama i tata nemaju uvek odgovore. On svet posmatra u svoj njegovoj celovitosti ne deleći znanje na različite discipline i bez formiranja bilo kakvih kategorija. Spontano, posmatrajući stvari oko sebe, on počinje da postavlja pitanja koja ga uvode u tajne fizike i hemije, a koja se dotiču duhovnosti i kosmičkih daljina. Njegova tajna je jednostavna: on ne uzima stvari zdravo za gotovo. Spreman je da primeti, otvoren je da čuje. Njegova znatiželja nije blokirana zabranama, sujetom i predrasudama. Za njega je saznavanje igra.

Kao psiholog mogu reći da je od presudne važnosti da učenje i saznavanje kod dece ne bude vezano samo za školu. Time se stvara otpor prvenstveno prema školi, ali i prema usvajanju bilo kakvih novina, jer se javlja ideja da učenje mora biti mučno. Za roditelje ovog dečaka učenje predstavlja deo svakodnevne rutine. Dečak ih podseća da ono može biti uzbudljivo, puno iznenađenja. On sam kaže: „Iskreno, meni se nije činilo da bogzna šta učim. Naprosto sam slušao tatine priče i činilo mi se da tatu to baš usrećuje. Kao da se i on sam jednako čudio i divio svim tim stvarima, kao da niko sem nas dvojice nije mogao da poveruje da je sve to moguće.ˮ Najlepše u svemu tome jeste što spoznaji nema kraja.

Cilj ove knjige jeste da, dajući malobrojne odgovore, podstakne decu da postavljaju mnogobrojna pitanja. I sama sam uživala u tom procesu dok sam je pisala. Iznova sam otkrivala stvari koje sam odavno zaboravila, misterije koje sam zakopala u moru definicijskih znanja, opštih i nejasnih, koja ne odgovaraju na praktična pitanja. Glavni junak ove knjige podsetio me je da je koren znanja u svakodnevnim praktičnim nedoumicama, koje se spontano nameću ako naučimo da budemo prisutni u svojoj sadašnjosti. Da je doživljavamo i opipavamo svim svojim čulima. Zbog toga sam mu veoma zahvalna. Osim toga što je njegovo uzbuđenje zarazno, njegovi mali koraci u otkrivanju velikih stvari mnogo su me radovali. Iskreno mu želim da ostane zauvek tako neopterećen odgovorima, a fasciniran pitanjima. Nadam se da neće postati jedan od onih ambicioznih tinejdžera koji su neprekidno usmereni na postizanje ciljeva, bilo da se radi o dobijanju petice, kontrolnim vežbama urađenim bez greške ili učestvovanju na škoskim priredbama i takmičenjima. Želim mu da radost saznanja prevlada nad sujetom i ambicijom i da zauvek ostane spreman na greške i otvoren za nove i drugačije pokušaje. Samo tako će nam oboma njegovo odrastanje doneti nove priče.