Autor: Duško Domanović


Kad sam bio mali, sve moje priče su uglavnom počinjale rečima: „Kad budem veliki...” Istina, tada te priče nisam zapisivao. Ni priče, ni pesme, ni dečačka maštanja. Umesto pisanja, sve to sam povremeno šaputao nekim ljudima koje volim i kojima verujem. Ili, mnogo češće od tog šaputanja, sve pakovao u nekakve skrivene fioke u glavi da sačuvam za neko buduće vreme, iako, iskreno, pojma nisam imao šta bi se sa svim tim uopšte moglo raditi. Kad budem veliki, mislio sam tada, biću sve ono što čovek može biti. I, još više od toga, sve ono što čovek biti ne može. I astronaut, i fudbaler, i gusar, i lovac na zmajeve, i indijanski poglavica, i svetski prvak u klikeranju, i pas čuvar na granici Nedođije. I ko zna šta još, više se ni setiti svega ne mogu. Jer, kad čovek mnogo izmišlja, mnogo toga i zaboravi. Ipak, ono što je kod izmišljanja najbitnije jeste to da, koliko god čovek zaboravljao, uvek isto to, ili možda malo drugačije, može izmisliti ponovo. I mislim da sam upravo u to vreme, u nekoj od onih fioka u glavi odlučio šta ću raditi „kad budem veliki”. Izmišljaću. Izmišljaću toliko mnogo i toliko često, da nijedan zubati zaborav neće moći da pojede ono što izmislim. Mnogo kasnije naučio sam nešto u šta ću, znam, verovati dok me ima: svaka izmišljena reč, svako izmišljeno stvorenje, svaka izmišljena priča, svaka izmišljena pesma – predstavlja po jedan potpuno nov svet koji pre nas nikada i nigde nije postojao. 

U međuvremenu sam porastao, postao „veliki”. Pomalo greškom, pomalo mimo moje volje, pomalo stoga što sam naivno verovao da je odrastanje neka vrsta privilegije. Otpakovao sam one fioke u glavi i počeo iz njih da prepisujem. Svakodnevno. I to što prepisujem uglavnom govorio odraslima. A kad se stalno govori odraslima i sa odraslima, onda i sâm čovek odrasta brže. „Ako ovako nastavim”, uplašio sam se u jednom trenutku, „neće proći ni sto godina, a već ću potpuno ostariti!” Morao sam nešto da preduzmem, to je očigledno. I onda, jednoga dana, razmišljajući o jednoj devetoglavoj aždaji koja mi se beše u glavu uselila, iznenada došao na ideju: izmisliću sebi novo detinjstvo! Ne jedno, ne dva, ne trista, već ću svakoga dana po jedno novo detinjstvo od reči svoje stvoriti i poslati ga u svet da šumama i metropolama trči i sanja! Od tada pišem za decu. Tačnije, za ona moja detinjstva koja svakoga dana izmišljam i stvaram. Da ih zabavim, da mi šarenija budu. I ne žurim više sa odrastanjem. A sve svoje priče, i sve svoje pesme, čak i onda kada to ne kažem, počinjem rečima: „Kad budem mali...” Jer jedina stvar koju sam sa sigurnošću naučio otkad sam „postao veliki” jeste da samo najveći među nama umeju porasti do deteta. Hoću li u tome uspeti, videćemo. A i da ne uspem, izmisliću već nešto, valjda. U svakom slučaju, eto, ispostavilo se da je dobro što sam one dečačke izmišljotine i maštarije u onoj fioci sačuvao. Sad znam da se sa njima i te kako ima šta raditi, i da se od njih još silni svetovi napraviti mogu. Najzad, nikad se ne zna do kada će nam ovaj svet potrajati. Stog nam ih valja stalno nove izmišljati. Makar ih i ne zapisivali, makar ih i ne crtali, makar ih ciglom ne zidali. Nego tek tako, da nam u glavi postoje, da se imamo gde ušuškati, ako nas kadgod u šumi života kakve ljute kiše i mrakovi zadese.