Autor: Jelena Radeka

            Sećam se, bio je oktobar osamdeset i neke. Bilo je hladno kao i sada. Baka je sedela u svojoj fotelji, a ja na kauču. Obe smo bile zaokupljene čitanjem i samo bi povremeno prekidale da srknemo malo toplog čaja.
‒ Znaš, Bašo (tako sam je zvala), kad porastem napisaću roman! Gostovaću na Sajmu knjiga i ti ćeš biti moja počasna gošća ‒ uzbuđeno sam prekinula tišinu.
‒ Znam da hoćeš, Lalo moja ‒ rekla je i pogledala me, a ja sam u njenim očima videla ponos i sreću.
Tada sam bila u osnovnoj školi i mnogo sam pisala, najčešće poeziju. Mnogima se dopadalo to moje pisanje, pa su mi davali vetar u leđa. Кad god bi me nešto inspirisalo, ja sam pisala i sa oduševljenjem pokazivala svima koji su želeli da vide.
Prestala sam da pišem u srednjoj školi. U to vreme su bile popularne neke druge stvari, pa sam se stidela svog talenta. Bio si kul ako slušaš popularnu muziku, gledaš aktuelne filmove, oblačiš se kao i ostali... Pisanje nikako nije bilo kul, a ja nisam želela da budem drugačija od ostalih. Ne razmišljajući o tome da li mi se to sviđa ili ne, radila sam isto što i moji vršnjaci. Sećam se kako sam nekada maltretirala sebe da zavolim neku pesmu (iako mi je bila bez veze) samo zato što se svima dopadala. Družila sam se sa onima sa kojima su svi želeli da se druže i izlazila na mesta gde svi izlaze.
Pisala sam samo pismene zadatke iz srpskog i to ne ono što sam stvarno želela da napišem, nego sam pisala ono što sam mislila da treba da pišem. – Dobra si, Jelo. Sviđa mi se što pišeš bez cvetića i leptirića – govorio mi je tada profesor srpskog, a ja sam crvenela.
Posle su došli fakultet, pa posao, porodica i ja sam radila sve ono što se od mene očekuje. Bila sam srećna i uživala sam, ali duboko u sebi nisam se osećala ispunjeno. 
A onda mi je kliknulo! Setila sam se svoje neispunjene želje i obećanja davno datog baki, pa sam počela da pišem. Pisala sam o svemu onome što me je kao devojčicu mučilo, o svim kompleksima, pravim i lažnim prijateljstvima i o načinu kako da se izboriš sa time. Da bi bilo interesantnije, priču sam smestila u sadašnje vreme i opisala probleme sa kojima se sreću današnje devojčice. Pisala sam jednostavno, bez preteranih opisa ili kao što bi rekao moj profesor, „bez cvetića i leptirića”. Jer ja tako pišem. Tako je nastao roman „Nije kriva Sofija”. Neke drage osobe su me ohrabrile da taj svoj roman pošaljem izdavaču, a ja sam u moru njih izabrala baš Pčelicu. Nisam imala očekivanja da će moja priča doživeti toliki uspeh, ali eto, desilo se. Da se dečaci ne bi osećali zapostavljeno, moj drugi roman „Uroše, izvini” je priča o izazovima sa kojima se oni sreću tokom odrastanja.
Bila sam iskreno srećna na prošlom Sajmu knjiga, a nadam se da ću biti i na svakom budućem. Iako nisu fizički pored mene, baka i mama su uvek sa mnom, i u mom srcu su uvek počasne gošće. I znam da su ponosne na svoju Lalu...