Autor: Jelena Tasić


    Češće pišem za decu nego za odrasle, jer smatram da su odrasli dovoljno veliki da sami za sebe podignu glas. Deca često nisu u mogućnosti da to urade. Ne zato što su mali, već zato što ljudi oko njih daju sebi za pravo da ih nadjačavaju, samo zato što misle da su veći. Verovatno ih niko nije naučio da vičeš samo onda kada nisi u pravu.

Glasni odrasli često igraju neke igre, jer misle da će im pobeda doneti sreću, nesvesni toga da ti nesreća drugih ne može doneti sreću, pa čak ni umanjiti njihovu sopstvenu nesreću. Jedna od takvih igara je i rat. Igra odraslih u kojoj svi gube, i odrasli i deca.

Roman „Sevale su munje” počela sam da pišem kada su mi se misli o nepravdi toliko upetljale da nisam mogla da ih raspetljam. Onda sam polako, pomoću papira i olovke, odvajala reči koje su nehajno kreirale rečenice. Radnja romana govori nam da deca nisu svesna rata kao takvog, ali su itekako svesna da se nešto čudno dešava. Na nama je da im ta dešavanja objasnimo. Ali kako? Kako objasniti detetu da blesak na nebu nije prelepi vatromet? Da fleka na haljini nije samo boja? Da čovek koji je pao nije samo bio umoran? Nikako. Na nama, odraslima, nije samo teret da rat, koji ni nama samima nije jasan, objasnimo detetu. Na nama odraslima je da ga sprečimo. Kao i svaku drugu igru odraslih u kojoj neko gubi, a u stvari smo svi gubitnici. Deca najviše.