Autor: Zorica Kuburović


Knjigu „Gospojica Micaˮ pisala sam u vreme vanredne situacije zbog korone, u zimu i u rano proleće 2021. Upravo sam čula da ću smeti da izlazim iz kuće samo u slučaju da šetam psa (koga nemam), ili u kasne noćne sate da kupim hleb i mleko, po posebnom rasporedu. Ja ionako ne podnosim ograničavanja, pa sam bila van sebe. Plevila sam bašticu, gunđala, mrštila sam se na svet, a to nije moje normalno stanje. Uz to je trebalo da napišem biografski roman za decu o Milevi Marić Ajnštajn. Ceo njen život bio je jedna strašna priča, baš ni najmanje priča za decu, i lupala sam glavu kako da je ispričam u to bolesno doba korone, smrti i opšte gluposti, da deca shvate istinu i da ne budu povređena.

Tada su moji mladi rođaci, s kojima delim isto dvorište – moj sestrić Bogdan, njegova lepa i pametna žena Jelena i njen brat Milutin, preuzeli na sebe snabdevanje naša dva domaćinstva. Ali tu nije bio kraj njihovom maltretiranju – moji prijatelji, kojima obično čitam tekstove, nisu mogli da dolaze, unuke mi nisu bile pri ruci, a ostali su takođe bili zakonom zaštićeni (zakonom o koroni), pa sam zamolila te mlade Aj-Ti inženjere da saslušaju tužnu priču o Milevi Ajnštajn. Pristali su odmah, jer su pristojni ljudi. Ali, opomenuli su me da, iako obožavaju bajke (Tolkina, Teri Pračeta i Nila Gejmena), epsku fantastiku (Martina Kinga), naprosto preziru patetiku, ljubavne zaplete, jeftinu filozofiju, i da će uglavnom uteći ako bude dosadno.

– Slobodno me prekinite čim počnem da gnjavim! – rekla sam očarano.

Smatram: pisac može skoro sve, osim da bude dosadan. I dobro je kad ima ko da ga na to upozori. Obožavam publiku koja je za to sposobna.

I stvarno, ujutru bih ustala rano i spremala doručak za sve, uglavnom gibanice i pite raznih fela. Posle doručka sam im čitala oko sat vremena. Oni su se cerekali. Voleli su likove koje sam za njih napravila. Odmah smo se podelili – moja sestra Doda i Milutin obožavali su kapricioznu mačku frau Miciku, ja herojskog patuljačkog duksa Aleksandra Oktavusa i nemoguću patuljačku princezu Cvetu, Boba poštara goluba Žiću i kućnog patuljka Miku Pisara, Jelena, iz nepoznatih razloga, pacova Rastislava. Stvarno smo se dobro zabavljali. Oni su mi predlagali male izmene i rešenja situacija, a ja sam uživala, kao da sam opet u sopstvenoj školi pisanja sa talentovanom i dobrom decom. Tvrdili su da je njihova knjiga književni vrh, sve im se u njoj sviđalo, a najviše im se sviđalo što nije dosadna. Posle doručka sam pisala i prekucavala, sve do kasno po podne, da bismo sutradan imali sveže štivo. Uz svež doručak.

Ali, pokazalo se da je čitava zgodacija sa čitalačkim klubom imala i svoje mane. Prvo, svi smo se ugojili. A i knjiga je mnogo izletela iz obrasca biografskog romana za decu edicije „Znamenite Srpkinje iz pera književnica za decuˮ. Imala je mnogo više strana od predviđenih, i neobičan pristup biografiji. Urednici su mi na kraju predložili da napišem novi roman, a da ovaj još proširim i da ga „Pčelicaˮ objavi kao zasebnu knjigu. Pa smo tako i uradili. Napisala sam za ediciju „Priču za Lavaˮ, i razmišljala kako da proširim „Gospojicu Micuˮ.

Onda sam teško obolela od korone, i dugo sam se oporavljala – činilo mi se da nemam ni pola suvisle misli u glavi, kamoli neku dobru ideju kako da proširim „Gospojicu Micuˮ a da ne narušim strukturu. Pošto pišem istorijske romane za odrasle (upravo završavam roman iz vremena kralja Milutina, koji se zove „Kći Simona Izgnanikaˮ), jednog dana mi je sinulo da čitavu priču o detinjstvu i mladosti Mileve Marić smestim u pravi istorijski kontekst kraja devetnaestog veka, koji je jedan čudesan vek. U tu svrhu čitala sam ponovo nenadmašnog Bila Brajsona i njegovu istoriju stanovanja u devetnaestom veku „Kod kućeˮ i još gomilu domaćih istorijskih knjiga koje imaju tu ozbiljnu preporuku da su beskrajno dosadne i da izvlače (odnekud, ko zna odakle) besmislene zaključke o istorijskim zbivanjima i ličnostima. Tako da sam se pomučila. Ali, sve naoko beznačajne primedbe u knjizi su apsolutno verodostojne, i proverene sto puta – i od mene, i od urednika, koji su se pokazali vrlo vredni i sistematični, i na tome im hvala. Na primer, na jednom mestu pominjem kao mogućnost lečenja šepavosti da se hirurški skrati zdrava noga, što je stvarno iskreno preporučivano u jednom uglednom engleskom medicinskom časopisu iz devetnaestog veka. I tako dalje.

Elem, dopisala sam delove koji se odnose na istorijska zbivanja i ličnosti, i odjednom sam videla da mi se taj posao stvarno sviđa – koncept bajke u istorijskom događaju. Konačno verujem da sam pronašla ono što me zaista čini srećnom – bajku čvrsto uraslu u činjenice istorijske svakodnevice, bajku iz koje učiš a da to i ne primetiš, smeješ se, raduješ, i zapravo si slobodan, sa svom odgovornošću prema detaljima materijalnog postojanja.

Nadam se da ćete i vi uživati.