Autor: Miloš Mihailović


    Dok pišem ove redove prehlađen sam, pijem topli čaj od koprive i razmišljam o tome šta ću jesti za ručak. Napolju pada kiša, čiji zvuk predstavlja pozadinu mojih misli, ali nije me strah, pošto imam toplo ćebe. Sve je isto kao kada sam bio mali i radovao se zbog toga što neću ići u školu. Zapravo, skoro sve; jedino što nedostaje jeste neki od mojih omiljenih romana, koje sam desetinama puta pozajmljivao iz biblioteke: Brežuljak Voteršip Ričarda Adamsa ili Redvol Brajana Džejksa. Čita mi se o hrabrom kuniću Leskaru i njegovoj družini, njihovoj potrazi za novim staništem, i sukobu s generalom Žilovlakom; ili pak o smotanom mišu Matijasu, njegovim prijateljima iz opatije sa crvenim zidom i raskošnim gozbama koje priređuju. Te knjige obezbedile su mi ono što je potrebno svakom detetu: poziv za avanturu u dalekim i nepoznatim krajevima, s jedne strane, i sigurnost srećne zajednice, kojoj nisu potrebni povodi za velike proslave, i u kojoj je svaki čaj s prijateljima velika proslava. Upravo ta duboko zapamćena osećanja biće ono što sam pokušao da prenesem svojim knjigama.

    Mladunče, moj prvi roman za decu, ugledao je svetlo dana zahvaljujući upravo Izdavačkoj kući Pčelica, i to pre dve godine (2022). Utemeljeno u pričama o mojim igračkama (sitnom i kržljavom Medi koji je upao u džezvu s kafom, polarnom medvedu Medenom, čija je glava kao bundeva, a srce najveće na svetu, i pačetu Dinkiju, žutom kao dukat) koje sam pripovedao kao dete, Mladunče donosi priču o borbi trojice prijatelja da spasu svoju Šumu, koja se nalazi pred opasnošću od zlih vukova. Zvuči kao krajnje opasna pustolovina, zar ne? Međutim, utisak koji su čitaoci imali jeste pre svega dopadljivost likova i udobnost njihovog sveta, o kojoj svedoči i sledeći zanimljiv podatak: pored imena likova, reč koja se najčešće ponavlja jeste supa (ponekad i: supica)! Кnedlarnica i nudlarnica Кod Stare Lije tako nudi „Izuzetno ukusne supe: pileća, pačja, goveđa! Supe od bundeve, pečurki (neotrovnih!), paradajza, zelja! Sa lekovitim biljem! Biber se posebno plaća!”; junaci stalno žele da jedu toplu i okrepljujuću supu, a na samom kraju, supa je ono što pomaže glavnom junaku da se probudi: „Ono što je Medu najzad probudilo bio je miris supe: otvori oči, sneno mumlajući”. Mogu zamisliti sebe kao bolesnog dečaka, kako čitam Mladunče i sanjarim o zdelama žute supe sa dukatima masti, koje se puše i čiste mi nozdrve mirisom celera, i to je najveća pohvala koju mogu uputiti svom romanu.

    Nakon prve knjige za decu, moja želja za pisanjem samo je narasla, i njen plod jeste roman Veverpuh, neobična priča o dečaku Preobražaju, čija je majka veverica, a otac puh. Obe zajednice iz kojih on potiče ispunjene su ljubavlju i znaju da uživaju u životu, ali mali veverpuh se i dalje bori da pronađe mesto u tom svetu, sukobljavajući se sa jednom od najstrašnijih sila na koje dete može naići: odrastanjem. Za razliku od Mladunčeta, u kojem se kao antagonisti javljaju zli vukovi, Veverpuh je knjiga lišena direktnih protivnika, i borba se realizuje kao unutrašnja borba, ali i borba sa silama prirode: nepogodama, košmarima, bolešću i smrću. Preobražaj, u želji da izleči svoju majku, kreće na put koji će ga odvesti samospoznaji, ali i potvrditi njegovo mesto u svetu. Veverpuh je moj svojevrstan odgovor protivnicima komfora, kako u književnosti, tako i u životu, jer se u njemu život prikazuje neublaženo – i samim tim još je vredniji. Upravo svet njegove Šume – veverice s njihovim kolačima od žirova, šumskim ajvarom i kobasicama od pečurki, puhovi s vinom čuvenog Umora Puhovitog, koji peku lešnike na toploj vatrici i okreću pečurke na ražnjićima, i, uopšte, svi s kojima se može prodivaniti uz kafu od žira – jeste ono što predstavlja Preobražajev prsluk za spasavanje koju mu pomaže da ispliva iz crne mesečeve reke. Veverpuha sam napisao previše skoro da bih se mogao zamišljati kako ga čitam kao dete, ali zasad mi deluje da ću, kada prođe nešto vremena, moći to da uradim.

    Naravno, nijedne od ovih knjiga ne bi bilo da nema moje porodice i prijatelja, i zato bih iskoristio priliku da im se i zahvalim. Pre svega, zahvalan sam svojoj majci, koja me je vodila do (prilično daleke!) biblioteke kad god bih to poželeo, i time mi (uz sve drugo) omogućila da postanem sve što jesam; zatim, svojoj ženi, bez čijeg podsticanja Mladunče nikada ne bi ugledalo svetlo dana, a Veverpuh bi bio mnogo gora knjiga. Moja profesorka Ljiljana Pešikan Ljuštanović otvorila mi je vrata književnosti za decu, podsticala me na pisanje, i preporučila mi sjajan roman Trinaest časovnika Džejmsa Terbera, i ne mogu joj biti dovoljno zahvalan za to. Ona je obezbedila i neverovatne najave za obe knjige, a Veverpuha je na taj način podržao i Vladimir Vukomanović Rastegorac, moj omiljen književni kritičar, uputivši romanu najlepše reči koje sam mogao očekivati. Milica Špadijer iz Malog zabavnika otvorila je vrata mojim pričama i time podstakla nastanak nove knjige. Na samom kraju, velika zahvalnost ide i Pčelici, a pre svega Bojani i Neveni, kojima je moj slučaj zapao na samom početku, i koje se od tada predano nose s mojom pedanterijom i neprekidnim zapitkivanjem.

    Za kraj, mogu reći samo: i vi koji ste spomenuti, i vi koji niste; i vi koji ste pročitali ove knjige, i koji niste; i vi koji ćete ih pročitati, i koji to nećete uraditi – dobrodošli ste na šolju čaja. Jer, svi smo mi mokri i tražimo pomoć, kako Preobražaj Puhov na početku romana, i potreban nam je mudri učitelj Nakojež da nam kaže:

„Čaj će ti pomoći. Čaj uvek pomogne.”