Autor: Ana Cakić

          Postoji nešto, meni i danas neobjašnjivo, u vezi sa nastankom knjige „Tajna gospođe Mandorle”. Znam da zvuči neverovatno, ali imam utisak da nisam mnogo učestvovala u njenom stvaranju. Moja namera je bila da zabeležim priče koje sam baš davno pričala svojim mališanima i njihovim drugarima. Smatrala sam da bi bilo interesantno da ih sačuvam kao uspomenu na neke simpatične trenutke i roditeljske izazove (zbog kojih su i nastale). To je sve. Tako su se dve nevelike priče našle na papiru, a zatim i u fioci, jednoj od onih koje, valjda, poseduje svako domaćinstvo ‒ u nju se po potrebi, a mnogo češće bez potrebe, odlažu one sitnice koje će nam „možda jednom zatrebati”. Tu su Senka i Senkoroga provele mnogo vremena pre nego što su, dok sam tragala za nekim drugim „blagom”, ponovo dospele u moje ruke. A onda su jedne, naizgled sasvim obične večeri, nestvarne slike Varoši i njenih stanovnika počele da se nižu ispred mojih očiju. Svi detalji romana su bili tu, na meni je bilo samo da ih zapišem... Gospodja Mandorla je odlučila da „oživi”, postane glavna junakinja i zauzme prostor svim drugim pričama koje bih možda napisala.

Prva originalna bajka, „Devojčica iz Bezimene ulice”, prilagodjena je kao poglavlje, sve ostale su nastale kasnije, a uvod na samom kraju. Čak i kad je rukopis bio završen, nisam imala predstavu šta bih učinila sa njim. Saradnja sa renomiranom Izdavačkom kućom „Pčelica” i vlasnikom Goranom Markovićem, koji je prepoznao vrednost i originalnost mog rukopisa, takođe je splet neobičnih i srećnih okolnosti i ovom prilikom zahvaljujem što je Mandorla dobila priliku da deci, kroz čarobne dogodovštine, pruži važne životne lekcije.

Senkoroga dobrodušna anti-junakinja

U književnosti postoje određena pisana (i nepisana) pravila, kojih se pridržava većina pisaca. Pošto nažalost, ili na sreću, nisam bila upoznata sa preporukama pre nego što sam se upustila u avanturu zvanu pisanje knjige, na primer da treba da postoje: glavni junak koji se bori sa nedaćama, njegov mentor i zaštitnik, sporedni likovi i negativac, itd., moja glavna junakinja je od svega po malo, kao što su i deca sa kojom se sreće  takođe od svega po malo. Senkoroga nije personifikacija zla, iako ne mogu da osporim da su njeni postupci ponekad ishitreni (pa i sebični). Oni koji su u njenoj nemilosti bivaju kažnjeni, ali tek toliko koliko je potrebno da sagledaju svoje greške. Ona jeste Roga, ali ne ona koja bespotrebno, iz čiste pakosti i zloće, muči nedužne. 
Ona je istovremeno zastrašujuća, moćna, čarobna, duhovita i simpatična i uči nas da za sve postupke, pre ili kasnije, snosimo posledice ‒ ona donosi sve što i sam život.

Mandorla je možda jedan od retkih likova u književnosti za decu, koji briše strogo definisane granice crno-belo / dobro-loše i pruža deci mogućnost da dublje razumeju uzročno-posledične odnose i ambivalentnost ljudskih osećanja. Deci je lakše da se identifikuju sa likovima koji nisu savršeni, ali daju najbolje od sebe. Imamo pravo i na greške i na mane. Na padove takođe. Ali imamo i moć da postanemo bolji ‒ poručuje Senkoroga gotovo na svakoj strani. Napisana bez prethodnog iskustva, knjiga „Tajna gospođe Mandorle” nije savršena po književnim kriterijumima, ali verujem da to kompenzuje iskrenom željom da deci prenese važne poruke o opraštanju, empatiji, uvažavanju različitosti i životu koji nam pruža mogućnost i moć da stvaramo sopstvene čarolije.