Odrastao sam među knjigama i stripovima! I ne sećam se vremena kad nisam znao da čitam. Na neki način mi se čini da je moj svesni život počeo kad sam savladao tu drevnu, čudesnu magiju čitanja. Pamtim dobro: januar, poslednji dan pred raspust, otac i ja još u školi. Otac, koji mi je bio i učitelj, rekao mi je da odem „tamo” i izaberem knjigu koju hoću. I ostala mi je ta slika kao iz kakve bajke! Bila jednom jedna zima, a sa zimom i sneg. A u snegu jedno zavejano selo. A u selu škola, u školi biblioteka, a u njoj svakakve stare slike, karte, globusi, zastave, lusteri, reljefi, mali gipsani kipovi i dva ormara. U ormarima – knjige! Razne knjige. Na gornjim policama lektire, na donjim sve ostale. E te ostale, šarenih korica i naslova su mi se ipak više svidele! Tu je sve počelo.

Knjige su za mene uvek bile čin magije, nečeg teško objašnjivog. Ispisati neke znake u nizu koje će neko moći da pročita i posle ko zna koliko godina! Kao da je taj ko ih je ispisao još živ, besmrtan. Ko onda može garantovati da te knjige na policama biblioteka, te šume knjiga nisu samo čarobne već i začarane? Jer, kad sam jednom ušao, više iz nje nisam mogao izaći.

Nisam siguran šta me je na tim „prapočecima” podstaklo da uđem u takvu čarobnu šumu. Možda su to bile dedine priče. Njemu nije bilo teško da mi priča, a ja sam voleo da ga slušam. Toliko da sam roditelje molio da me presele u njegovu sobu kako bih uveče mogao što duže sa njim da razgovaram i da ga zapitkujem. Potom su došle knjige i stripovi, u punim kartonskim kutijama pod krevetom, da mi uvek budu nadohvat ruke. I tako svako veče, dok me ne savlada san.

Nije tada bilo mobilnih telefona, nije bilo Interneta, Fejsbukova i Instagrama. Nije bilo tih čuda, ali je bilo dečačkih družina i beskrajnih ideja za igru. Sve te knjige i stripovi probudili su u meni sve one junake o kojima sam čitao. Šuma, nedaleko od naše kuće, postala mi je amazonska džungla, nevelika rečica odjednom je postala Misisipi, a brda iznad nje planine kojim su hodala indijanska plemena Crnih stopa, Irokeza i Hjurona. Toliko su uticale na mene da sam se već u sedmom razredu odvažio da napišem roman. I napisao sam ga, ali je on ostao negde u dubini mog detinjstva, neodštampan i nepročitan. Ipak, bio je ona iskra koja je u meni zapalila još veći žar za čitanjem, pa i pisanjem. Ali pisao sam više za sebe, bez posebne želje i namere da to negde objavim.

A onda je moj prijatelj Braco dobio posao u „Pčelici”, čuvenoj i sve čuvenijoj izdavačkoj kući za decu. Ubrzo me je upitao da li bih mogao da napišem dve nevelike, za decu prilagođene, biografije Dositeja i Mike Alasa. Pristao sam odmah, jer je to za mene bila velika čast. Strepeo sam da li će im se svideti kako pišem, ali i tu sam imao sreće.

Ipak, pravi izazov za mene bio je prvi roman koji mi je „Pčelica” naručila. Obeležavala se stogodišnjica završetka Prvog svetskog rata. Znajući da sam istoričar po obrazovanju, Goran, vlasnik i direktor „Pčelice”,  želeo je da napišem roman na tu temu. I odmah je prihvatio moju ideju da to bude priča o osmogodišnjem Momčilu Gavriću, najmlađem podoficiru srpske vojske, ali i svih tadašnjih armija na svetu. Nismo imali previše vremena na raspolaganju, pa sam se odmah latio posla. Poverenje koje mi je poklonjeno moralo se, po vojnički, potpuno opravdati. Bio je to grozničav rad. Danonoćno sam isčitavao brojnu literaturu i izvore, pričao sa nekim ljudima koji su poznavali Gavrića, kontaktirao sa ambasadama i školom u Engleskoj koju je Momčilo posle rata pohađao. Morao sam spoznati duh Velikog rata, morao sam ući u glave tadašnjih ratnika i shvatiti kako razmišlja mali dečak koga je svojim kandžama zgrabio ratni vihor. Opet mi je bila potrebna ona magija čarobne šume knjiga, ona začaranost koja mi uvek pomaže. Morao sam nekako da se vratim u svoje detinjstvo, da pokušam da otkrijem kako bih se ponašao da sam na mestu tog malog ratnika. A to nije bilo nimalo lako, jer u godinama kad je Momčilo provodio svoje detinjstvo u rovovima, ja sam bezbrižno uživao u bezbrojnim knjigama i stripovima.

Uspeo sam da završim roman, napeto očekujući prve ocene. Najpre su ga pročitale Aleksandra i Bojana, urednice u Pčelici, i o njemu stekle prilično dobro mišljenje, mada sam uveren da je tu bilo i nešto pristojne učtivosti. Ali slagao bih ako bih rekao da mi sve to nije prijalo. Divan je osećaj napisati nešto što se sviđa drugim ljudima. Jer to na pisca deluje ohrabrujuće, a ohrabrenje, u suštini, treba svakome od nas. Iskreno se nadam da će se „Mali vojnik Velikog rata” svideti i onima kojima je prevashodno namenjen, a to su deca. Voleo bih da roman ispuni svoju svrhu, da im bude zanimljiv, zabavan i poučan.

A Pčelici sam neizmerno zahvalan, ali i ponosan na nju. Zahvalan, ne samo na ukazanom poverenju da budem njen pisac, već i zato što mi je omogućila da vratim dug. Mnogi pisci i njihove knjige koje sam čitao u detinjstvu odvele su me u jedan potpuno drugačiji, fantastičan svet. Taj svet me je poučio o meni samom i oplemenio moje dečaštvo. Ti pisci su me time zadužili zauvek. Sad, pišući knjige za decu, ja taj dug vraćam. Red je da dečak koji je nekada lutao čarobnim svetom knjiga, sad deo tog sveta vrati današnjoj deci. Ponosan sam na Pčelicu zato što je ponikla u gradu u kome živim. Ali i zato što ima u sebi one dečje odvažnosti i hrabrosti da oko sebe okupi pisce različitih godina i pogleda na svet. Pčelica jeste i uvek će biti dobri duh Čačka. I voleo bih da dugo zuji oko glava naše dece, da im budi radoznalost, da ih bocka i budi u njima znatiželju. Neka ih na svojim krilima odnese u čarobnu šumu knjiga, daleko od svakog zla i loših misli.

 

Zoran Milekić