Mnogo je načina na koji roman može nasta(ja)ti. Кao autor koji je objavio četiri knjige i desetine priča, i dalje ostajem zapanjen tajanstvenim putevima na koji se moja interesovanja, književna iskustva i preferencije, događaji iz spoljašnje sredine i neobjašnjivi naleti imaginacije povezuju i stvaraju nešto veće od prostog zbira svojih elemenata. To je slučaj i s „Mladunčetom”, napisanim za svega nekoliko nedelja; kao polazište iskoristio sam likove zasnovane na pričama o životu mojih igračaka, koje sam smišljao kao dete, ali roman je ubrzo dobio svoj život i odvojio se od onog tona i atmosfere koji sam imao na umu kada sam počeo stvaralački proces. S iznenađenjem sam shvatio da se pojavljuju elementi fantastike, strave i metafizike, ali i angažovanog romana.

Ovo je priča o samim počecima „Mladunčeta” — Medi, Medenom i Dinkiju, i o tome kako sam došao do njih.

      Mislim da nijedno dete nije volelo plišane igračke kao što je to bio slučaj sa mnom. Prvog medveda dobio sam još dok sam bio u kolicima, a čim sam malo poodrastao, navukao sam se na automat za izvlačenje igračaka, tako da mi je soba bila prepuna tog šarenog ulova. Znalo se: svaki dan s majkom u kupovinu, nakon koje je dolazio veliki trenutak — dobijao sam tri novčića po pet dinara, i stajao pred mašinu s labavom hvataljkom, baždarenu tako da igračke iz nje ispadaju. Ipak, uz tolike pokušaje brzo sam nagomilao veliki broj drugara.

      Znalo se koja igračka mi je omiljena; bio je to patak Dinki, kog sam dobio od komšinice Irene za rođendan, i koga sam nosio okolo u pletenoj korpi. Irena mu je dala ime po crtanom filmu koji je gledala kada je bila mala, i za koji sam — sve do skoro — bio ubeđen da ga je izmislila. Dinkija i dalje imam. Još uvek je velik, sjajnožut, a mesta na kojim sam ga ušivao (naučio sam da šijem mnogo pre nego što sam naučio da pišem) jedva da se vide.

      Prekretnicu u mojoj zavisnosti od automata označio je dan kada je moj otac, u želji da me obraduje, razmenio dve stotine dinara u kovanice i pustio me da sve te pare spiskam. Naravno, kao i svako dete, nisam prestajao da zvocam majci sve dok me nije kaznila: deset dana bez aparata i — prestanak čitanja titlova na filmovima! Кada sam za ovo drugo upitao dokle traje, dobio sam odgovor: doživotno. Tako sam bio prinuđen da naučim da čitam još pre osnovne škole da bih gledao televiziju, a kocka mi je zauvek izbačena iz glave, i na tome sam zahvalan majci.

      I bez izvlačenja, igračke su nastale da se gomilaju, zbog toga što su ljudi znali za moju ljubav prema plišancima. Najvažnija među njima je medved Meda. Za moj rođendan, majka me je upitala želim li novi telefon ili plišano meče — i naravno da sam želeo meče. Odvela me je u prodavnicu, i insistirala da uzmem jednog medveda sa ružom, ali ja nisam hteo nijednog sem Mede. Pitala me je majka — zašto, i ja sam rekao: jedini ima osmeh. Meda je danas klimav, lako se prlja, strah me je da ga perem da se ne bi raspao, ali i dalje je najlepši medved na svetu. Osmeh sam mu nekoliko puta popravljao iglom i koncem, ali ne prestaje da se smeje.

      Medi se, godinama kasnije, pridružio njegov „usvojeni brat” — Medeni. Medeni je veliki medved koga sam dobio od majčine koleginice s posla, koja je danima obilazila sve somborske prodavnice da bi našla lepog medveda, pošto je znala koliko ih ja volim. I dalje se sećam kako sam se oduševio kad sam ga uzeo u ruke — tako belog i mekanog. Medeni je savršen medved za grljenje i spavanje, a otkako mu je otpala neukusna karirana mašna koja se nije slagala s njegovim pantalonama na tregere, baš ništa mu se ne može zameriti.

      Dinki, Meda i Medeni su postali nerazdvojni trio; neprestano sam smišljao priče o njihovoj prošlosti i govorio njihovim glasom. Bila je to igra koja me je neprestano zaokupljala, i u kojoj je pored mene učestvovala još jedino i moja majka. Ovaj interes za pripovedanje se u prvoj razredu — kada je celo odeljenje na poklon dobilo članske kartice biblioteke — razvio i u interes za čitanje, tako da sam neprestano čitao (dovlačio sam iz biblioteke po petnaest knjiga) i igrao se svojim životinjama. Verujem da me je to i navelo na put pisanja, pošto sam sa dvanaest godina napisao svoj prvi roman, koji sam objavio 2013. godine.

      U srednjoj školi sam objavio drugi roman, a sve svoje igračke, sem čarobne trojke, donirao sam za siromašnu decu (od Mede, Medenog i Dinkija nisam hteo da se odvojim, iako sam prestao da pričam o njima). Tek sam na fakultetu bio spreman da sebi priznam kako priče o njima imaju svoje mesto u mom životu, tako da sam 2019. počeo sa radom na romanu „Mladunče”. Кako su za mene bili stari prijatelji o kojima sam sve znao, sasvim je prirodno da su postali centralni likovi. Pridružili su im se i drugi, smišljeni u toku pisanja: jež Nakojež (koji je ime dobio po mojoj dečijoj reči za glagol naježiti se — nakoježiti se), Stara Lija i njena ćerka Lijinica, veveričji kralj Dubna, Кneginjinica, i mnogi drugi. U „Mladunče” sam uneo sav svoj humor, svu ljubav za svoje detinjstvo i književnost za decu.

          Roman je čučao u fioci sve do kraja prošle godine, kada sam ga uzgred spomenuo mojoj devojci Veri, velikom ljubitelju književnosti za decu. Ona je zahtevala da ga pročita, i oduševila se onim što sam napisao. Dala mi je i nekoliko sugestija, koje su mi pomogle da rukopis sredim pre nego što sam ga poslao Ljiljani Pešikan Ljuštanović, mojoj profesorki, koja mi je i dala konačni vetar u leđa. Ohrabren njenom procenom „Mladunčeta”, javio sam se „Pčelici”, i tako sam upoznao sjajnu urednicu Bojanu Jovanović, uz koju je roman i dobio konačni oblik. U najkraćem mogućem roku, moj san je postao stvarnost, i to zahvaljujući divnim ljudima koji su me podržali, i kojima ću na tome uvek biti zahvalan.